Vrištanje, bacanje po podu, histerija kroz koju ne dopiru vaše reči, sve su to uobičajene čari odrastanja kroz koje prolaze dvoipogodišnjaci. Baš ta druga godina dobila je i svoj službeni naziv zbog raznih promena kroz koje dete prolazi – „Terrible Two“ (grozna druga).
Osim čestih promena raspoloženja, ovu fazu obeležavaju i napadi besa, takozvani „temper tantrumi“ te jasno i glasno ‘NE’ koje se sve češće čuje iz usta do tada umiljate bebe.
Ovo razdoblje odrastanja započinje jer se dete bori sa svojom zavisnošću od odraslih i s druge strane željom za nezavisnošću. Tako se često dogodi da se u jednom trenutku dete grčevito drži za majku, dok već u sledećem juri u suprotnom smeru.
Vrhunac takvog nestablnog ponašanja javlja se u uzrastu od 2 i po godine. Dete postaje prilično kruto i nefleksibilno, zahtevno, emocije su mu burne, izrazito je neodlučno; sve mora biti kako ono hoće i nikako drugačije, a istovremeno hoće i ovo i ono. U konfliktu je sa sobom i svojom okolinom. To je tzv. kriza treće godine, doba prkosa i otpora. Dete se počinje opirati odraslima kada sve rade umesto njega i počinje izražavati želju da nešto učini samo. To je doba sticanja prve autonomije.
I razvoj govora postaje intenzivniji, kognitivne spoznaje rastu, no govor ih ne prati istom brzinom, Dete puno toga želi reći i pitati, a ne može.
Ovo je za dvoipogodišnjaka vrlo važno doba u emocionalnom razvoju. Dete počinje osećati i ispoljavati vrlo snažne emocije poput – ljutnje, krivice, srama, sebičnosti, uzbuđenja. Deca koja se po prvi puta nađu preplavljena tako snažnim emocijama ne uspevaju i ne znaju kako ih prevazići su zato i česta stanja tzv. temper tantruma – kada dete jako plače, baca se po podu, teško se smiruje.
Najčešće su tantrumi izraz detetovog nezadovoljstva činjenicom da nešto ne može dobiti ili da nešto nije po njegovoj volji. Tantrumi najčešće ne traju duže od nekoliko minuta, no to je i dovoljno da izbezume i dete i roditelje.
Tantrumi se javljaju kod dece jačeg temperamenta već kroz drugu godinu, a normalno je da traju sve do četvrte. Predstavljaju prirodnu fazu u razvoju neurološkog sistema kada nastane nesklad između povećane količine frustracije i još premale sposobnosti neurološkog sistema da je prihvati.
Dete u periodu od druge go treće godine, sve više otkriva svet oko sebe i svoju ulogu u njemu. Pokušava pratiti pravila, a još ne razume sve. Želi puno reći, a još ne govori dobro, želi sve samo, a još ne može. Prilično frustrirajuće, zar ne?
Frustracija je važna i neodvojiva od razvoja. Stoga je svakom detetu potrebna optimalna doza frustracije, kako bi moglo razviti svoj psihološki imunitet i vlastitu sposobnost da se nosi sa stresom. Upravo da bi deca stekla tu psihološku sigurnost važno je postavljati im granice u njihovim željama. Naravno, tu nije reč o potrebama deteta za ljubavlju, nežnosti i pažnjom koju deci nikada i ni u kojoj situaciji nećemo uskratiti.
Detetu pružiti utehu, podršku, dati izbor ali i postaviti granice
Kako razumeti šta se događa?
Zamislite da je vaš život pod kontrolom neke velike i snažne osobe koja odlučuje šta ćete jesti, šta ćete obući i koja svaki vaš pokušaj promene saeče u korenu. Upravo tako izgleda život jednog trogodišnjaka koji se s druge strane trudi postati velik. Dopustite detetu mogućnost izbora, ali izbor ograničite na dve varijante koje vam dolaze u obzir. Šta ćemo doručkovati, pahuljice ili jaja? Dopustite detetu da odabere, čak napravi i grešku, ali nikada ne postavljajte izbor tako da se dete zbog svog odabira oseća loše, npr: „Odabrao si trenerku, a ne pantalona, kako sam ti rekla, i zato ne idemo u šetnju!“ Takva rečenica detetu govori da nije sposobno samo doneti dobru odluku. Objasnite detetu zašto je bolje obući pantalone, a dete neka odabere njihovu boju. Tako će se osećati samostalno i dobro jer je ispravno odabralo.
Važno je da se roditelj postavi ispravno i pomogne detetu da prevaziđe ovo stanje te da mu pomogne da kanališe te ‘vrišteće’ emocije. Na taj način mu pomaže da nauči kako da bolje reguliše vlastita emocionalna stanja i da se lakše umiri, a to je priznajmo, dar za ceo život.
Kritikom, kažnjavanjem, vikanjem i ponajmanje fizičkom silom, roditelj neće pomoći svom detetu, već će na taj način njegov soco-emocionalni razvoj unazaditi i usporiti, što onda postaje uzrok kasnijeg lošeg ponašanja.
Deca počinju, opet uslovljeno razvojem govora, imenovati svoja osećanja i frustracije i upravo je to važan element u “prerastanju” tantruma, odnosno osvešćivanja i kontrole vlastitih emocija.
Pored toga što je neophodno dostizanje određene razvojne zrelosti. Radi se i o tome da, dete mora naučiti da kanališe svoje burne emocije, odnosno naučiti izraziti tu svoju frustraciju do koje dolazi – jer nešto nije kako bi ono htelo ili nije dobilo ono što želi. Roditelj detetu u trenucima krize, plača ili histerisanja treba pomoći tako da mu pruži utehu i podršku, ali istovremeno – da postavi granice i da izražava svoj stav o tome što dete može ili ne može dobiti/raditi.
Da bi se naučili nositi s frustracijom, deci roditeljska ljubav nije uvek dovoljna. Vrlo često im nedostaje vodstvo roditelja. Treba im dobar emocionalni trener, tj. vođa, a roditelji često za to nemaju kapaciteta i zato bi bilo dobro poraditi na svom razvoju i napredovati kao roditelj.
Roditelji koji su dobri emocionalni treneri ne sprečavaju izražavanje ljutnje, tuge i straha niti ih ignorišu. Naime, ljutnja i tuga su trenuci kada deca najviše trebaju vodstvo.
Prihvataju neugodna osećanja kao životnu činjenicu. Koriste te trenutke kao priliku za emocionalno povezivanje i važne životne pouke.
To u praksi znači da kad je dete isfrustrirano, ima napad plača ili besa, roditelj ostaje uz dete, pušta ga da izrazi svoje emocije i nežno mu onemogući da u afektu povredi sebe ili druge. Roditelj tada ostaje miran, što najčešće nije lako pa obično dete oseti bes roditelja, što samo pogorša situaciju. U tim trenucima ne bi trebalo vređati dete i ponižavati na bilo koji način. Roditelj se može lakše nositi sa situacijom ako je svestan da ispred sebe ima nezrelo dete kome je teško i još uvek ne zna da se nosi sa svojim emocijama.
Dete u stanjima tantruma treba regulaciju, odnosno smirenog roditelja koji će mu dopustiti da prvo izbaci veliku količinu nakupljenog besa i frustracije, a zatim da ga kroz zagrljaj ili čvrsto držanje i miran ton glasa polako dovede do smirenja, što može trajati nekada i sat vremena.
Tantrumi uglavnom nestaju do četvrte godine, a u tom periodu dete nauči kako da na društveno prihvatljiv način počne prihvatati norme koje okruženje postavlja. Roditeljsko strpljenje, podrška i verbalizacija situacija i emocija pomažu da taj put, često nazivan i “prvim pubertetom”, lakše zajednički prevale.
Osnovni preduslov da dete prođe krizu sa što manje poteškoća jeste majčina smirenost. Ako je majka sigurna u sebe, dobronamerna, spremna saslušati dete, kriza se neće produbljivati, nego će proći brže i manje burno. Zapamtite da vas dete voli, no prolazi teško razdoblje. U prvome redu vaša ljubav, razumevanje, strpljenje i smeh mogu stvoriti čuda. I naravno, pozitivno razmišljanje da će sve proći pa tako i te male dečije krize.
